Slide #1 image
Slide #1 image
Slide #1 image
Slide #1 image
Slide #1 image
Slide #1 image
Slide #1 image
Slide #1 image
Slide #1 image
Slide #1 image
Slide #1 image
Slide #1 image
Slide #1 image
Slide #1 image
Slide #1 image
Slide #1 image
NextPrev

Александар Велики Цар Српски

Преци из Поморавља Потиче из античкога братства које је насељавало простор Темнића, односно обале у горњем току Велике Мораве Александар Велики (356-323 п.н.е) био је највећи освајач и војсковоñа Старога света. Син Филипа úú и ученик Аристотелов, Александар је уједно и највећи од царева богате античке српске историје. А да је он заиста српског порекла може се видети већ код Плутарха у делу "Славни ликови антике",други део, страна 101, издање 1990. Београд, у поглављу "Преци и родитељи Александрови": "Да је Александар по своме пореклу с очеве стране био Хераклид од лозе Каранове", пише Плутарх. Потомак Херакла Значи, Александар је пореклом из лозе најчувенијег јунака античке митологије - Херакла, кога су Римљани касније прозвали - Херкулес, а који је био стварна историјска личност. То нам потврñује и чувени француски историчар из 1. века Прицо де Сент Мари у свом делу "Лес Славе Меридионаух, Арманд Ле Схевалир", Парис 1674. године. Он овде наводи мишљења старих историчара и писаца који тврде да је Илија или Илион оснивач Троје, по комеће се српски простор на Балкану касније и прозвати Илиријом, а српска племена илирским, био уствари син Хераклов, односно син "Бога Сербона", како је Херакле прозван од тадашњег света. "Овде се не ради само о митологији јер се иза имена Бога Сербона крије историјска личност - Сербо Макеридов, велики освајач и воñа другог похода Аријеваца у Азију око 1330. године пре Христа", тврди уважени Јован И. Деретић у делу "Срби - народ и раса", Београд, 1998. године. Иначе, Хераклово потомство је врло разгранато. Сам Хераклид потиче од најстаријег Херакловог сина Нила, који изроди Клеодеја, а овај Аристомаха, а овај опет роди Темена. Нужно је довести у везу данашњи топоним Темнић са Теменићима. То античко братство по свој прилици насељавало је простор данашњег Темнића, односно обале у горњем току Велике Мораве. Из Родослова Хераклида даље налазимо да је Темен родио Карана, оснивача племена Карана, односно Карановића, изчије лозе и потиче Александар цар Велики, цар српски.(Плутарх, стр. 313). Реч - каран - је санскритског порекла и значи - руке, рукотворци, народ срећне руке и тако даље. Да се подсетимо да је стари назив данашњег Краљева био - Карановац, а у Темнићу и данас постоји село - Карановци. По свој прилици племе Карана у праисторији живело је у пределу измеñу Мораве И Ибра (Карановца), значи у суседству својих блиских роñака Теменића, што је и логично. Та географска блискост јасно упућује и на родовску блискост двају српских античких племена. У науци је доказано да су топоними, и уопште језичко наслеñе, врло поуздани путокази откривања истине, често поузданији од материјалних доказа. Каран(овић) из Македоније Како су се Карани или Карановићи нашли на простору данашње Македоније, изчијегће се племена појавити цар света? И тај податак можемо наћи код Плутарха." Темен, родоначелник Темана, довео је своје племе на просторе данашње Македоније из Арга", каже Плутарх, на страни 313, већ поменутог дела и издања. По свој прилици, Александар Велики је знао врло добро прошлост свог народа и његову бурну историју, јер дошавши на власт, најпре је завршио дело свог оца Филипа, тако што је покорио грчке територије и град Тебу. А у Теби роñен је управо Херакле или Бог Сербон, предак Александров. Значи, Александар је само почео да враћа оне територије које су припадале његовом народу у прошлости, односно успостављао је старо српско царство. Касније одлуком да крене пут Индије, преко евроазијског континтента, хтео је да опет освоји територије које су припадале његовим славним роñацима и "народу нашем најзнаменитијем", како је сам Александар Велики записао у једној даровници Србима. Детињство код Илира и Трибала Трибали су насељавали централни део Србије и централно Поморавље, а западно од њих простирали су се Илири Да је Александар Карановић био емотивно везан за своју српску постојбину, сведочи нам И његова реченица коју налазимо код Плутарха у "Славним ликовима антике" на страни 113, где будући цар света каже: "Демостену који је мене, док сам боравио код Илира и Трибала, називао дечаком. "Из овог цитата видимо да је Александар Велики детињство и рану младост провео управо и на територији данашњег Поморавља, јер су Трибали, као што је у науци апсолвирано, насељавали централни део Србије и централно Поморавље, а западно од њих простирали су се Илири, сродни етнос које су и по митовима и легендама и по историјскимчињеницама повезивали исти језик, исти преци И иста култура. Детињсто у Темнићу Ако смо утврдили локацију Темнића и Карана, на основу филолошких података и топографских подударности античке и данашње географије, сличних или истоветних топонима, можемо са великом сигурношћу претпоставити да је своје детињство Александар Карановић провео меñу својима у Темнићу, односно на локацији негде измеñу Ибра и обе Мораве, јер ту су живели његови роñаци и својта. Свађа са оцем У једном тешком периоду свог живота Александар Карановићће поново боравити меñу својима И сачекатичас преузимања престола од оца Филипа ИИ. Наиме, као зрео младић, а жељан власти, славе И почасти, Александар се посваñао са својим оцем, изругујући га пијаног пред дворском свитом. Видевши како се тетура од столице до столице, рекао му је подругљиво: "Гледајте људи, тај се спремао да из Европе преñе у Азију, а овамо не може да иде из столице у столицу, а да се не сруши". (Плутарх, 111). После ове увреде, морао је да се склони са двора, док Филипов бес није спласнуо. И опет је "сам одабрао себи боравиште у Илирији" (Плутарх 111). Од Плутарха сазнајемо да је Александар по мајци водио порекло од Илира, тако да је уточиште пред разбеснелим Филипом морао да наñе у својој ујчевини, а по даљем сродству у својој прадедовини. Из историје поуздано знамо да је Александар Велики, пре него што је довршио освајање Хеладе, извршио најпре муњевит маневар уз вардарско-моравску долину и изашао на Дунав са својом војском, где је победио осиљеног трибалског кнеза Сирма из Паноније, односно Срема, који по њему и доби име. Будући врло образован код Аристотела, добар психолог, Александар је знао да му опасност најпре прети од ближњих, од најближих роñака и сродника. Покоривши панонске Трибале и заплашивши остала српска племена на територији Илирије, Александру је био отворен пут у даље освајање, и смањена брига од изненадног ударца с леñа. Овде нам се нужно намеће мисао да братоубилаштво, као негативна црта етнокарактера Срба, има изгледа и своје праисторијске корене. После победе над Сирмом, пут ка освајању Грчке је био отворен. Разоривши Тебу, Александар се помирио са Атињанима, а онда је решио да преñе Хелеспонт. Освајање Мале Азије Пошто је 334. године добио рат против Персијанаца, Александар је освојио Малу Азију, Сирију, Египат и стигао до Индије, где су Срби имали своју државу Сербарску и власт у близу 900 колона царева краљева, мандарина и кнезова, пре него што су почели да се исељавају из Индије, потиснути тамнопутим Дравидима. Практично Александар је извео трећи велики српски поход на Индију. Пре њега су то учинили Арије, погрчени Арес, бог рата, а потом око 1330. године пре нове ере и бог Сребон, односно Херакле, или Сербо Макеридов, како се звао овај војсковоñа као стварна историјска личност. "Лесандр србљанин краљ свег света" Иван Гундулић га велича учувеном епу "Осман" У својим походима Александар Велики је први у свету "представник методичне и уништавајуће стратегије". (Мала енциклопедија "Просвете", стр. 49). У области тактике Александар Велики је користио садејство коњице и пешака и опет први у историји ратовања увео "систематски рад штаба". Учувеној убојној коњици Александра Великог служили су и Поморавци . О томе Јован И. Деретић у својој књизи "Срби-народ и раса" каже: "У војсци Александра Великог ударна снага била је оклопна србичка коњица из Поморавља. Удар србичке коњице у одлучујућим тренуцима борбе био је пробојни гвозд, учијим првим редовима се налазио лично Александар", пише Деретић. Павел Шафарик, највећи ауторитет свога времена за праисторију Срба Словена каже: "Шест стотина година после тројанског рата Срби су опет прекрили цео Балкан, и у то доба Цар Александар Велики даје им повељом огромне земље од Јадранског до Балтичког мора за њихову храброст и верност", пише Шафарик. У делу "Од Индије до Србије" Доброслава Јевñевића, Београд, 2000. године, на страни 36.налазимо још један цитат који потврñује везу Александра Великог са српским племенима на територији Илирије, која је била приближна по својој територијалној распрострањености бившој Југославији: "Александар Велики поклања српским племенима многе земље у Средњој Европи и назива их великомоћни, најчувенији и најзнаменитији наш народ српски". Значи и шест стотина година после Тројанског рата, Срби су доминантна популација на територији Балкана и помажу свог цара Александра Великог у свима његовим походима. То потврñује И римски историчар Квинтијус Курцијус, који дословно каже: "Скити су храбро војевали у војсци Александровој". Под именом Скити, Квинтијус подразумева Србе, а Скити су велико словенско племе, широко распрострањено. Да се подсетимо да је најстарије словенско име Срби, да је то било њихово домаће име, а да су разна српска племена странци различито и називали. То нам потврñује не само Шафарик, већ ичитав низ историографа из других народа: Тома Маретић, Тадија Смичиклас, Фрањо Рачки, Ел Бекри, Јан Добровски, Велтман, Зеринг, Салимил, Вацлав Мацојвски, Александар Гиљфердинг... Збогчињенице да су се Карановић Филип ИИ и Александар Велики, енергично борили против Грка, био је разлог да многи историографи из различитих епоха тврде да су они српског порекла, односно словенске лозе, како се од петог века Христове ере једним, заједничким именом зову сва сродна племена. Чак и хрватски историчар Свер доказује да је Александар по мајци био Илир, а да су Илири једно од имена Срба, који су живели у Илирији. То име за Србе задржаће се све до 18. века. Има поузданих историјских записа да јечак и Марија Терезија Србе називала Илирима и дала им и посебне бенифиције у власти у виду "илирске канцеларије" при бечком двору. Мит о Александру Великом, пореклом од српског рода, сачувао се кроз векове и миленијуме И дошао је и до великог српског песника Ивана Гундулића. У свомчувеном делу "Осман", Гундулић вели: "Од Лесандра Србљанина, од свег цара цара славна, Александро то свидочи, краљ велики свега свита". И Петар велики је величао Александра Руски цар у писму Србима од 03.03.1711. године позива их на устанак и подсећа на њиховог великог цара Александра И руски цар Петар Велики знао је да је Александар српски цар Тако пева Иван Фундулић, а хрватски песник Динко Златарић у делу "Електра", односно у посвети кнезу Зринском, исписује и ову реченицу: "О Великом Александру краљу српском". Грамата Србима Руски цар Петар Велики, 3. марта 1711. године, упућује Србима грамату и позива их да устану против Турака, да дигну устанак и збаце јарам азијатски. У њој руски цар подсећа Србе на њихову славну прошлост и још славније јунаке и претке и опомиње их да се сете: "својих славних и јуначких предака, а у првом реду српског цара Великог Александра Македонског, који је многе цареве победио и многе државе освојио", пише руски цар Петар Велики. Све до 19. века сви светски научници признају Србима историјски континуитет, историјске заслуге и аутохтоност на овим просторима, али у 19. веку настаје преломни тренутак у историјској науци у којој се Србима признаје историјски континуитет тек од шестога века Христове ере. Матија Антун Рељковић (1732-1798) био је у своје време врло популаран српски писац, родом из Славоније. Прославио се делом "Сатир илити дивљичовек", у коме опева и стару српску историју. На страни 14, поменутог дела (издање из 1929. године, Београд), песник Матија Антун Рељковић пева о Славонији и исписује следеће стихове: "Имала си прид овим јунаке како каже писмо и кронике који увик славно војевашес Александром од Мацедоније који њима даде допуштење баш у писму тако говорећи: "Да не може нитко после рећи нег да сте нам били помоћници и ребрени на гласу војници јербо сте нам увик били вирни - заклињем се великому Јови и тако ми Плута и Минерве..." "Ребрени" јунаци Из овог спева опет се уверавамо да су Срби заиста били у војсци Александра Великог као "ребрени"- храбрени или храбри војници, а да им је Александар за узврат давао велика имања и територије за живот и на управљање. Значи, историјска свест о томе и предање стигло је у овом облику из праисторије до 18. века, и до тада најпопуларнијег српског писца М. А. Рељковића. "У Рељковићево време сматрало се да су Словени живели на Балкану још у време Александра Маћедонског", пише у фусноти испод ових стихова др Милош С. Московљевић, приреñивач књиге "Избор из списа Матије А. Рељковића". Рим уништио Илире Већ смо говорили да су разни писци различито Србе и називали кроз векове, а код Матије А. Рељковића из 18. века још једном налазимо и стиховану потпору ове тврдње. "После тога у млого вримена ти промини и млого имена, јер с почетка Словинци се зваше, пак послије Славинци прозваше... Илиријо за тиме постаде..." Тако пева А. М. Рељковић у "Сатиру илити дивљемчовику" (стране 14-15). "Илири су били становници западног дела Балканског полуострва, које су Римљани уништили или романизовали. У време Рељковићево, па и много доцније, сматрало се да су Илири били Словени, јер су други народичесто тако звали Словене", објашњава др Милош Московљевић у фусноти испод поменутих стихова, на страни 15, већ цитираног дела. Цар Душан је имао намесника у Троји Постављао свог намесника у Малој Азији, и то баш у области Троје А да је Илирија у свести српског народа заиста српска земља, почев од њеног епонимног хероја Илије, Илиона, који је основао Троју и тројанску државу, може нам послужити још једночувено књижевно дело - "Осман" Ивана Гундулића. Славни српски песник из Дубровника, певајући о славној Троји каже: "При мору управ српских страна У пржинах пуста жала Лежи Троја укопана Од грчкога огња пала..." Као што видимо стари српски писци не дозвољавају да се изгуби историјска свест о славној српској прошлости и остављају покољењима стиховану историју, односно и на тај начин завештавају спомен на "времена славна", на Троју и Илирију, на праотаџбину своју и њене владаре,чији је Александар Велики био пуноважни историјски наследник, као потомак Хераклов, односно пра-праунук "Бога Сербона". Без обзира на подељено мишљење научника из прошлог и претпрошлог века, да ли се Троја налазила на малоазијској или јадранској обали, код Милоша Милојевића налазимо податак да је и "сам наш цар Душан постављао свог намесника у Малој Азији, баш у области Троје". "Цар Душан Богдану, мужу искусном во воиствених потребах одал Асак в Тројади". ("Од Индије до Србије" Добросава Јевñевића, Београд, 2000. стр. 59). Да бисмо појаснили појам Илирије користићемо цитат већ поменутог писца Прико де Сент Марија из Француске, који је живео и писао у 17. веку. "Илирикум, Илирис, Илирија су била имена синоними са којима су стари писци обележавали различите земљишне просторе. У античком времену сматрали су првобитном Илиријом предео измеñу реке Неретве и Арионе (то је савремена река Омбла код Дубровника). Римљани су раширили име Илирије на све освојене пределе северно и источно од ње зато што је то била прва земља коју су освојили са ове стране Јадрана. Тако је дошло до тога да се Илиријом називају сви предели измеñу Дунава И Црног мора и измеñу Јонског мора и Јадрана." Сматрамо за потребним још мало дефинисати Илирију, одчијих оснивача и цар Александар Велики Карановић води порекло. Најпрећемо се послужити митом, о сродству Илира, Гала и Келта, а подсетимо се да је др Ранка Куић доказивала целог свог живота сличност језика и културе Срба И Келта и њихово сродно језичко стабло. "Апијан из Александрије, из првог века наше ере, писац историје Рима, пише у својој 10. књизи, 2. поглавље: "... Киклоп Полифем и његова жена Галатеа имали су три сина: Келта, Илирија и Гала". (Аппиани Алехандрини: Де Хисториа Романорум, Фирмин Дидот, Парис 1877). С обзиром да киклоп Полифем није доказана историјска личност, ми не можемо узети ово Апијаново сведочење дословно. У стара времена свим познатим народима давани су за претке богови или полубогови, па и Апијан пише у духу те традиције. Оно што из његовог писања произилази као реалначињеница, јесте, да је земља добила име по свом владару и да су Илири, Келти и Гали истородни народи. Ову Апијанову изјаву потврñују заједнички језички корени ових народа, историја и археологија, пише др Јован Деретић у свом делу "Срби- народ и раса" и наставаља: - У време цара Диокла, односно Диоклетијана, Илирија има следеће покрајине: Горњу и Доњу Мезију, Дакију, Дарданију, Македонију, Тесалију, Ахају - то јест Грчку, Превалу, Нови и Стари Епир, Крит, Доњу Панонију, Савију, Далмацију, Валерију, Горњу Панонију и два Норика. То је Илирија у свом најширем обиму, од Алпа до Црног мора, и од Карпата до Крита.Само по себи се намеће питање зашто су Римљани Грчку, под именом Ахаја, ставили у Илирију. За то постоје три разлога: Грчка је са свих страна била опкољена Илиријом, сама за себе Грчка није била довољно велика да би постојала као посебна покрајина и треће, од боја у Херонеју 338. године п.н.е. Грчка је била под Македонијом која је сада била део Илирије. Независна Грчка није постојала, а у неким деловима такозване Грчке превлаñивао је српски живаљ, као што је то био случај на Пелопонезу. Трибали били тврд орах и за Александра Велика битка и победа над Трибалима и Илирима на Старој планини Горња Мезија је Шумадија, Доња Мезија је северна Бугарска, Дакија је Румунија, Дарданија је Стара Србија са градовима Нишем, Скопљем и Приштином, Македонија је била измеñу Тракије на истоку, Епира на западу и измеñу Белог мора и Велеса на северу. Превала је приближно савремена Црна Гора. Стари Епир је јужна Албанија и западна Грчка, а Нови Епир је северна и средња Албанија. Доња Панонија је била земља измеñу Драве и Саве. Де Сент - Мари каже да су у време зенита исламске моћи 756. године Савија и Далмација делови Србије, која има на северу Аваре за суседе, а на истоку Бугаре, пише др Јован Деретић. У књизи "Срби у давнини", аутора Симе Лазића, наводи се и податак да је Александар Македонски још 350. године пре нове ере ратовао са Србима и да је морао да им да многе крајеве у средњој и јужној Европи.

Поход на север: Сан Филипа Македонског да нападне и покори Персијско царство није се остварио, а после смрти га наслеñује његов син Александар Македонски који је добро познавао снагу српско-трибалског оружја. По ступању на престо, Александар је прво наредио својим генералима и командантима да се припреме за велики поход ка северу, што нико из његовог војног штаба није очекивао. На протесте својих стратега и питање зашто одмах не крене на Персију, Александар је одговорио да није згодно ићи на тако далек пут, а оставити иза леñа побуњене варваре којиће одмах напасти с леñа.Александар Македонски потом полази са великом војском из Анфипоља и стиже у предео планине Хем, односно планине Балкан, данас Старе планине. Испред њега су се налазили Трачани у сталном повлачењу, који су најзад били сатерани у врлети Старе планине. На том терену Александар их није могао савладати поготову што им у помоћ стигао из моравске равнице Трибалски краљ Сирмо, а за њим Илири. Низ стрме литице планине Балкан, они пуштају на Александрове фаланге теретна кола и друге приручне направе и истовремено јуришају. На крају Александар их намамљује у долину и ту их коначно побеñује уз велике жртве, које се процењују на око 1.500 мртвих Трачана, Трибала и Илира. Тек после ове битке будући освајач света Александар Македонски излази на данашњи Дунав, И покорава Трибале, Дачане и Скорде. Са свог првог војног похода враћа се победоносно долином Бронгоса, односно путем кроз данашње Поморавље. Према Плинију на овим просторима живели су у то време преци данашњих Срба - Трибали и Мези, а североисточно од данашње територије И сродно племе Тимахи, по којима река Тимок и данас носи име. "Шта рећи за византијске историчаре који за Србе кажу да су Трибали, а за њихове владаре да су архонти Трибала. Још интересантније је да се стара област Немањића, Захумље и Травунија (Херцеговина), називала Тривалија. Старо име Херцеговине се појављује као Тривалија, односно Трибунија или Травана. У карловачком летопису се налазе називи за земље: Скитија, Тривалија, Травулија, Далматија. На Трибале подсећају многи хидроними и топоними: Трибал (село у црквеничком крају). Трибан (село у Истри), Трибан (село у околини Бенковца). Трибија (засеок у височком крају у Босни), Трибирал (врх на планини Мосор) - Области које су припадале некада Трибалима и у којима су, могуће је, живели они још увек, Немања је припојио својој држави крајем Хúú века. У повељи манастира Хиландара каже да је обновио дедовину и измеñу осталих помиње области Загрлате, Левча, Белице и Лепенице. Повељом манастира Жиче приложио је област Морава, Борач, обе Лепенице, Белицу, Левач, Лугомир, Расину И Јошаницу. Дакле, некадашње западне области Трибала. Према Видину и ове до реке Искар, остале су у власти Византије или Бугарске, али готово увек у посебној држави са вазалним статусом, Видинском царству, под династијом Шишмана. успели да умакну и придруже се свом краљу на поменутом острву, које се у овој прилици показало неосвојивим, пише измеñу осталог Р. Томашевић учланку "Александар и Трибали", објављеном у "Граñанину" бр. 71, стр. 6, Пожаревац, 1997. године. Трибалску културу потискују Келти (Скордисци) 279. године, али се после пораза код Делфа враћају у поморавске крајеве и ту се стапају са Трибалима. Келти унапреñују трибалску културу новим изумима, пре свега граничарским витлом, али и новим оружјем. "Трибали су због наредних година, реч је дакле о земљорадничком народу, кренули у великим масама ка суседима у потрази за храном. Преко 30.000 хиљада их је кренуло у Тракију и на Абдеру домогавши се великог плена. Кад су кренули назад, Абдерићани их нападоше и убише преко 2.000. Да би се осветили, Трибали су поново напали причему су се Трачани окренули против тако да је мало ко остао у животу од Абдерићана који су ушли у бој. Када се очекивала опсада и пад Абдере, варваре је из земље истерао Хабријан. Аристид је забележио да се воñа Трибала звао Халес. После ових догаñаја нема вести о њима све до њихових упада у Македонију и борби које је водио Филип са њима приморавши их да признају власт Грка. Према Демостену, Филип је заратио против Трибала 344-3 године пре нове ере и говори о Трибалима као сложном и моћном народу. Јустин је записао да су Трибали пресрели Филипа када се враћао из похода на Ските и затражили део плена. Настала је сваñа, а потом је дошло добитке у којој је Филип тешко рањен у бедро тако да је кроз његово тело био убијен коњ. Сви су мислили да је мртав па је изгубљенчитав плен. Александра спомиње и Библија Победа над Србима и Персијанцима забележена је у "Првој књизи Макавејској" Подно Јастрепца, односно у селу Шиљеговцу и данас постоји легенда да је цар Филип ??, отац Александра Великог, у једној бици са Србима - Трибалима изгубио око. Меñутим, Живојин Андрејић има другачије тврñење: "У вези са овим ратом Филипа са Трибалима сачувано је код Срба, село Шиљеговац, испод планине Јастребац, једно врло интересантно предање. Наиме, Филип је у једном боју који је водио на просторима овог села изгубио око. Ово предање се најпре може везати за Филипове борбе које је водио против Трибала по повратку из рата који је водио против Скита. Меñутим, Филип је заиста изгубио око, али у династичким борбама у Тесалији код Метоне 353. године пре нове ере", каже Андрејић. Александрова победа над Србима и Персијанцима забележена је и у Библији, односно у "Првој књизи Макавејској". Тај део дословно гласи: "Победи Александар, син Филипов, Македонски, који изаñе из земље Китиме и порази цара Дарија... И царева место њега, претходно пак над Јеладом". Под "земљом Китим" подразумева се Скитија, односно велика српска земља и племе. Подсетимо се само да је најстарије домаће име свих Словена било - Срби. Српски, касније пак у 17. Веку словенски етнос, имао је много племена и народа, уосталом као и данас. Та српска-словенска племена страни хроничари су различито називали, али сви стари историографи: Шафарик, Зеринг, Добровски, Далимил, Рачки и многи други тврде да се ради о српском праисторијском етносу, најбројнијем на "земљаном шару". А њихова заједничка кућа био је - исти језик. У "Првој књизи Макевејској" касније се спомиње и Филип Пети, али и још један српски (скитски) цар - Персеј. Када је Александар Велики Карановић освојио и град Вавилон (данашњи Ирак) за свога намесника Сатрапа оставио Мазеа, а потом је Александар поставио свог сународника Србина по имену Стамен (Стаменко), што је и данас уобичајено име код нас. Треба подсетити да су Срби оснивали своје државе на азијском континенту још у времену првог Аријевог похода на Индију. Воñу аутохтоних аријеваца, народа из дунавског базена цивилизација, антички мит памти као Ареса – бога рата, а опева га и Хомер. У ведским књигама он се зове Арјун, али потиче од праисторијског племена Меñана (Меда) који су настањивали простор данашње Старе планине. Елем, Александар Велики Карановић је само враћао територије које су историјски припадале у прошлости царевима његовог народа, са жељом да обнови светско царство. У Вавилону Александар Велики је подигао и храм богу Белу (Балу). А име српских Трибала и значи: Тро-бали, односно - тробожни. А бог Баал је према Плутарху ("Славни ликови антике, стр. 325) био бог Сербон, односно Херакле, Александров предак. У средњем веку роман "Александрида" одиграо је велику улогу у очувању свести и традиције о српском пореклу Александра Великог. Био је веома популаран и доживео је више верзија и прерада. Сматра се да га је написао Калистен (4. век п.н.е.), а да је посебно постао популаран после византијске христијанизације Срба. Роман је ушао у књижевност свих словенских народа, али је најпопуларнија остала верзија "Српска Александрида". (лит: Р. Маринковић, "Српска Александрида", 1969.) Средњовековни роман "Александрида" сачуван је у ризници Пећке патријаршије, где је својевремено пронаñен. У њему се измеñу осталог говори о Александру Великом Карановићу, као "словенском, а нарочито српском господару". Треба истаћичињеницу да цара Александра највише својатају Срби, неупоредиво више од других аспираната. А као што смо у претходним поглављима видели, то потврñују и други историографи страног и домаћег порекла, и бројни историјски извори. "Када је Александар Македонски кренуо у освајање света прво је наишао на један град који се звао Ниса. Наиме, Грци сматрају да је њихов бог Дионисис, који се, опет, везује за Трачане, био роñен у Ниси. Георгијев сматра да дако-мезијском језику припада и трибалски, али и дародански. У сваком случају, територија Трибала је у антици сматрана трачком и да је њихова веза са Трачанима била старија и јача него са Илирима", пише Живојин Андрејић. Потребно је да се присетимо основних митскихчињеница. Дионисије (Деонизис) је син Нисин. А Ниса јећерка рашанског божанства Аристеја, односно унука бога Аполона. Име Аполон је изведено из рашког језика од речи Аплу. Аплу је био једно од првих рашанских божанстава. Имаоје сестру Менрфу, коју су Римљани прекрстили у Минерву - богињу мудрости. Освајање Индије Велику земљу Александар је покорио са сто хиљада војника По Ниси - град Ниш и данас носи име, и то је праисторијска престоница Срба, на коју је Александар Велики наишао када је кренуо у освајање античког света, што значи да је име Ниша, рашког односно трибалског порекла,што је свеједно, јер су сва српска античка племена на Балкану говорила сродним, готово истим језиком, без обзира на друге економске, социјалне, државне или било које друге разлике. Освојивши ове пределе Александар Велики је с поносом говорио: "Покорио сам Тракију, Илире, господарим Трибалима и Медима" (Плутарх). Практично, он их је поново ујединио у исто царство - српско. Освајање Индије од стране Александра Великог Карановића врло је познато по разним изворима, и зато нећемо се задржавати на сам процес продирања до Индије, борбе са локалним владарима и другим проблемима који су пратили његову војску од 100 хиљада војника. За нас је овде важније да истакнемо значај овог великог историјског похода, и са аспекта опште, али И српске ратничке историје. Први пут антички свет Средоземља долази у пуни додир са Далеким истоком после хиљаду година од Херакловог похода (Бог Сербон) на истоку поштованог као Бог Баал. Он је као штосмо већ рекли, био далеки предак Александров. Александар је тежио да повеже Индију са својом огромном државом, а у индијским градовима је оставио гарнизоне, са најоданијим српским војницима - Трибалима и Илирима. Они су допринели зближавању Индије и старог античког света. Тако је у северну Индију почео да се осећа утицај грчке и трибалксе (српске) културе, поред персијске. Археолози су у пределу града Кандагара пронашли вајарска дела из тог периода у такозваном "грчко- индијском" стилу. (лит. В. И. Авдијев: "Историја старог Истока", Београд, 1952) И кад је Александар Велики Карановић стигао у северну Индију, тамо су већ постојали топоними, хидроними и ороними који су чисто српског порекла, а потичу из времена првог освајања Индије од стране Арија. Двадесетак г еографа и историчара страног порекла спомињу ова имена, као што су: Срба, Сорбана, Ковиље, Мала бара, Бела зора, град, Кос, Царево, Млава, Дрвар, Тимок, Морава, Драва, Сербистан, Равна Гора, Котор, Србељ, Прамен, Сеја, Борје, Чарнигор, Сивоња, Лакат и на десетине других назива места, река И планина. Наравно и у записима о војевању Александровом у Индији спомињу се многа од ових имена, али не сва, јер је Алекандар прекинуо освајање Индије код реке Хифазис, пошто му је војска отказала даљу послушност, те је био приморан да се врати, не освојивши стару велику државу Сарбарску, где су Срби имали своју власт у скоро хиљаду биолошких колена владара. Александар се вратио из Индије преко безводне пустиње Гедрозије, а главнину војске послао је морем на челу са Неархом. Вратио се као један од највећих освајача света, као господар свега до тада познатог света, он - Александар Велики Карановић - цар српски.